Slo­ve­nač­ka knji­žev­ni­ca Moj­ca Ku­mer­dej pod­go­rič­koj pu­bli­ci iz svog bo­ga­tog pro­znog opu­sa na fe­sti­va­lu „Oda­kle zo­vem” pred­sta­vi­la je ro­man „Kro­no­so­va že­tva” i zbir­ku pri­ča „Tam­na ma­te­ri­ja”. Ono što je svi­ma ko­ji su do­sad či­ta­li nje­na dje­la, kao i oni­ma ko­ji tek pla­ni­ra­ju da to uči­ne, oči­gled­na po­ve­zni­ca je­ste iskre­nost, kri­tič­nost, pro­mi­šlje­nost, filozo­fsk­o-etič­ki – ži­vot­ni stav ko­ji za­hva­lju­ju­ći (auto)iro­ni­ji odo­li­je­va tmu­ši sva­ko­dne­vi­ce, bez ob­zi­ra da li pi­še smje­šta­ju­ći rad­nju u isto­rij­ski kon­tekst ili o sva­ko­dnev­nim, ma­lim dnev­nim do­ga­đa­ji­ma. Uosta­lom, i sa­ma ka­že da ne tr­pi ci­ni­ke, ali da iro­ni­ju sma­tra na­su­šnom ka­ko se ne bi za­pa­lo u de­fe­ti­zam pe­si­mi­zma i ank­si­o­zno­sti ta­ko pri­mjet­no vi­dlji­vih kod su­gra­đa­na i sa­vre­me­ni­ka, ma na kom me­ri­di­ja­nu se na­la­zi­li. Za­to ne ču­di što se hva­ta u ko­štac sa te­ma­ma ko­je su sa­mo na pr­vi po­gled po­zna­te, i o ko­ji­ma je „sve ka­za­no”, ko­je su isto­rij­ske ili re­li­gij­ske, a ko­je su, ka­da se ma­lo bo­lje za­gre­be, u stva­ri po­li­tič­ke pri­če.
●Lajt-mo­tiv Va­šeg ro­ma­na „Kro­no­so­va že­tva” je lov na vje­šti­ce, u Slo­ve­ni­ji, ko­ja je obod Austro-Ugar­skog car­stva kra­jem 16. vi­je­ka. Šta - ko su vje­šti­ce (da­nas) i ko ih lo­vi?
- Ka­da je ovaj ro­man u pi­ta­nju, tre­ba ne­što re­ći i o na­slo­vu. Rad­nja je smje­šte­na u re­ne­san­su, kra­jem 16. sto­lje­ća, a to je vri­je­me na­dah­nu­to grč­kom an­ti­kom. Kro­nos je bog po­ljo­pri­vre­de u grč­koj mi­to­lo­gi­ji, ali isto ta­ko i bog vre­me­na. On je ka­stri­rao svog oca Ura­na, a ista sud­bi­na se nje­mu do­go­di­la ka­da je to uči­nio nje­gov sin Zevs. Kro­nos je bog vre­me­na ko­ji ima srp i ko­ji ža­nje. Ka­da ne­što po­ra­ste to se po­sje­če ka­ko bi da­lo plod, i pro­stor no­vo­me. Ali, ne ide sve ta­ko fi­no po re­du, već se če­sto po­sje­če i mno­go mla­dih bilj­ki, mla­di­ca. Ka­da se po­me­ne lov na vje­šti­ce obič­no se sma­tra da je to pe­ri­od sred­njeg vi­je­ka, ali u sred­njem vi­je­ku ni­je bi­lo mno­go ta­kvih pro­ce­sa. Vje­šti­ce, lju­di ko­ji su kao ta­kvi pre­po­zna­ti, sma­tra­ni su žr­tva­ma de­mo­na, ni­su ima­li pakt sa đa­vo­lom. Ali od Ma­le­us ma­li­fi­ca­rum-a, to je po­sta­la te­o­lo­ško-prav­na pod­lo­ga za vje­šti­či­je pro­ce­se, a na­sta­la je kra­jem 15. vi­je­ka, dok je Evro­pom ha­ra­la ku­ga, ka­da je sko­ro po­lo­vi­na svih lju­di umr­la zbog ku­ge i vi­še ni­je bi­lo do­volj­no rad­ne sna­ge. I ta­da su se po­ja­vi­le že­ne ko­je su se ba­vi­le me­di­ci­nom na­tu­ra­lis, i vr­lo če­sto po­ma­ga­le že­na­ma kod po­ro­đa­ja, i njih su po­če­li pro­go­ni­ti. Moj ro­man po­ka­zu­je da je naj­vi­še vje­šti­či­jih pro­ce­sa bi­lo u no­vom vi­je­ku, u tre­nut­ku ka­da po­či­nje da se raz­vi­ja ka­pi­ta­li­zam, ka­da se ot­kri­va, od­no­sno osva­ja No­vi svi­jet. I to sve ra­de Evro­plja­ni iako se Evro­pa sma­tra­la naj­ci­vi­li­zi­ra­ni­jim dru­štvom na svi­je­tu.
● Pa i sa­da se Evro­plja­ni sma­tra­ju naj­ci­vi­li­zi­ra­ni­jim, za­što?
- Ta­ko su ras­po­re­đe­ne po­li­tič­ke sna­ge. Ve­ći­na kor­po­ra­ci­ja lo­ci­ra­na je ili u Evro­pi ili u Ame­ri­ci i one us­po­sta­vlja­ju ne­ke stan­dar­de po ko­ji­ma bi kao bi­lo do­bro da lju­di ži­ve. Re­ci­mo, kor­po­ra­ci­je ko­je pro­da­ju vo­du. A sav taj ko­mo­di­tet one mo­gu da ostva­ru­ju na ra­čun tre­ćeg svi­je­ta, ko­ji sa­da ta­ko­đe ula­zi u Evro­pu. I u Evro­pi, u sa­mom nje­nom cen­tru ima „švic” fa­bri­ka gdje ra­de lju­di za ja­ko ma­le pla­te, i gdje je sve vi­še i vi­še pre­ko­vre­me­nog ra­da. I lju­di u kul­tu­ri, pa i no­vi­na­ri, sve vi­še ra­de pre­ko­vre­me­no, na cr­no, ne­ma­ju osi­gu­ra­nja, i po­sta­ju ja­ko ra­nji­va ka­te­go­ri­ja. Lju­di mo­ra­ju sve vi­še i vi­še da ra­de, za ma­le nov­ce, i sprem­ni su da ra­de za ma­lu pla­tu sa­mo ka­ko bi ra­di­li. Ja ni­sam ovim ro­ma­nom htje­la da po­sta­vim sa­mo ne­ku jed­no­stav­nu ale­go­ri­ju sa sa­vre­me­no­šću. Za­to je je­dan od su­bje­ka­ta u „Kro­no­so­voj že­tvi” ko­lek­tiv­ni su­bjekt ko­ji ja na­zi­vam na­rod, lju­di. I taj na­rod ni­je ho­mo­gen, jer ima­te kme­to­ve, gra­đa­ne - za­na­tli­je i ari­sto­kra­ti­ju. No, na­rod mo­ra ima­ti ne­ki iden­ti­tet, on ga tra­ži i to je sa­svim ljud­ski. U mom ro­ma­nu taj iden­ti­tet tra­ži se na dva na­či­na. Pr­vi na­čin je da na­rod pre­po­zna­je tu­đi­ne ko­ji do­la­ze da ži­ve i ra­de u nji­ho­voj sre­di­ni, kao što su Je­vre­ji i ne­ki čud­ni rad­ni­ci ko­ji se po­ja­vlju­ju i ko­ji kod na­ro­da iza­zi­va­ju ne­ki fan­ta­stič­ki na­boj ko­ji je na kra­ju ro­ma­na za­i­sta ubi­ta­čan. A isto ta­ko pre­po­zna­ju tu­đi­ne unu­tar se­be. Unu­tar na­ro­da po­sto­ji žr­tve­nik na ko­ji se po­la­žu lju­di ko­ji se pre­po­zna­ju kao dru­ga­či­ji. Ali, na tom žr­tve­ni­ku mo­že se na­ći bi­lo ko od njih, i za­to su ja­ko ak­tiv­ni, a ne kao ne­ki an­tič­ki zbor ko­ji sa­mo ko­men­ta­ri­še što se do­ga­đa.
●Ko su ti tu­đi­ni unu­tar na­ro­da?
- Kao dru­ga­či­je unu­tar se­be na­rod ve­ći­nom pre­po­zna­je že­ne ko­je im se či­ne sum­nji­ve, naj­če­šće udo­vi­ce ko­je su ra­nji­ve, jer ne­ma­ju ne­kog mu­škar­ca u ovoj pa­tri­jar­hal­noj struk­tu­ri. I ubr­zo lju­di ih pro­gla­ša­va­ju kri­vi­ma za bo­le­sti, olu­je, vi­so­ke po­re­ze, sva­ka­kve ne­po­go­de, jer „ni­smo mi ta­ko lo­ši da Bog sve nas ka­žnja­va, mo­ra da nam je to ne­ko ura­dio“. I tra­že se kriv­ci za ne­što što ne va­lja, iako ti „kriv­ci“ ni­su nu­žno ve­za­ni sa si­tu­a­ci­jom. Ali, po­treb­no je da se na­đe ne­ki uzrok za­što lo­še ži­vi­mo, on­da pri­kri­va­mo pra­ve raz­lo­ge za tu si­tu­a­ci­ju ka­kva je­ste. I mi­slim da to vla­sti i da­nas zna­ju ka­ko to is­ko­ri­sti­ti, upo­tri­je­bi­ti, isto kao i u pro­šlo­sti, to je ma­ni­pu­la­ci­ja vla­sti. Na­ro­či­to je ma­ni­pu­la­ci­ja iz­ra­že­na u tra­di­ci­o­nal­nim sre­di­na­ma, u sre­di­na­ma ko­je su mo­no­kul­tur­no za­sno­va­ne. Tu se br­zo mo­že ne­ko­ga, ne­ku že­nu pre­po­zna­ti di­je­lom ono­ga što (ni)smo mi, i on­da je sa­mo pi­ta­nje si­tu­a­ci­je, kon­tek­sta ka­da će je sta­vi­ti na krst. To je te­ma ko­ja me ja­ko in­te­re­su­je.
● Da li to zna­či da su i Slo­ven­ci sklo­ni ma­ni­pu­la­ci­ji – mi­to­lo­gi­za­ci­ji, na­ci­o­nal­noj mi­to­lo­gi­ji, „ostva­­re­nju hi­lja­du­go­di­šnjeg sna” ka­ko ste re­kli da se zna­lo ču­ti, jer, u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji do­ži­vlja­va­ni su kao re­la­tiv­no ra­ci­o­na­lan na­rod?
- Sva­ki po­je­di­nac ima ne­ku svo­ju pri­ču o ne­če­mu što se de­si­lo u ži­vo­tu, ko­ju fan­ta­zmat­ski zna pri­ka­za­ti. Isto je i sa ne­kom sku­pi­nom, se­o­skom, re­ci­mo, pa on­da ima­te mi­kro­lo­kal­ne ju­na­ke, pa on­da i na ra­zi­ni na­ro­da, i dr­ža­ve, kao što su pra­zni­ci, ju­na­ci, bit­ni do­ga­đa­ji. I ta­da, pri­je 25 go­di­na se pri­ča­lo o ne­kom hi­lja­du­go­di­šnjem snu ko­ji se ostva­rio. Zna­te, Slo­ven­ci ta­da ni­su po­sto­ja­li, već ne­ki lju­di ko­ji su do­šli na taj pro­stor i svi su se hi­bri­di­zi­ra­li, na lak­ši ili agre­siv­ni­ji na­čin. A po­jam na­ro­da je ve­zan za 18. i 19. vi­jek, ali to su ne­ke fan­ta­zme na ko­ji­ma se gra­di. Na­rav­no, ne svi. Sa­da, na­kon 25 go­di­na od sa­mo­stal­no­sti Slo­ve­ni­je ve­ći­na ni­je baš za­do­volj­na sa dr­ža­vom ka­kva je po­sta­la. Ve­li­ki je pro­blem šgo mno­go lju­di ne vje­ru­je u dje­lo­va­nje prav­ne dr­ža­ve. Zna­či, ne sa­mo kod vas i kod nas ima pro­ble­ma. Dr­ža­va mo­ra bi­ti za­sno­va­na na ne­kim za­ko­ni­ma ko­ji bi šti­ti­li dr­ža­vlja­ne, a one ko­ji ne ra­de do­bro tre­ba­la bi sank­ci­o­ni­sa­ti. De­ša­va se da oni ko­ji su umre­že­ni u eli­tu, ni­šta im se ne de­ša­va. Ri­jet­ki su oni ko­ji za­vr­še u za­tvo­ru, ali, obič­ne lju­de de­lo­ži­ra­ju za­to ni­su mo­gli pla­ti­ti 500 ili 200 eura. I u Slo­ve­ni­ji ima ja­ko si­ro­ma­šnih lju­di i o to­me se pri­ča. Po­sto­je ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je ko­je po­ku­ša­va­ju po­mo­ći dje­ci či­ji ro­di­te­lji ne­ma­ju po­sla, jer su mno­gi zbog pri­va­ti­za­ci­je osta­li bez po­sla. Ima dje­ce ko­ja ne­ma­ju pa­ra za ru­čak, za ma­ren­du, da odu na od­mor, i sa tim se ba­ve NVO. I sa iz­bje­gli­ca­ma su se ba­vi­le NVO ko­je su po­ku­ša­va­le da im po­mog­nu, ma­da ih je ma­lo osta­lo u Slo­ve­ni­ji. Iz­bje­gli­ce su ta­da pre­po­zna­va­li kao pret­nju, jer eto, „iz­gu­bi­će­mo iden­ti­tet“. To je pro­blem.
●To je zna­či ko­re­o­gra­fi­ja stra­ha o ko­joj pri­ča­te.
- Ne sa­mo to. I u 16. vi­je­ku je bi­la ku­ga, i u 17, i on­da je po­la­ko ne­sta­la. Uvi­jek su bi­le ne­ke bo­le­sti. Ali, re­ci­mo sa­da, po­ja­vi se ne­ki vi­rus i to je sad ka­ta­stro­fa. Do­vo­di­lo se u pi­ta­nje ho­će li se odr­ža­ti Olim­pij­ske igre, a lju­di ta­mo ži­ve. Pa pri­ča sa svinj­skim ili ptič­jim gri­pom... ebo­lom u Afri­ci. Ta ko­re­o­gra­fi­ja stra­ha je ve­li­ki pro­blem, jer lju­di po­či­nju sve vi­še i vi­še da se bo­je. Pri­tom, eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja je sve lo­ši­ja, lju­di ne­ma­ju ne­ka pra­va kao osi­gu­ra­nje, zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje... Zna­či po­sto­ji lič­na ne­si­gur­nost na osno­vu eko­nom­ske ne­si­gur­no­sti. A, bit­no je i ko ima od to­ga ko­ri­sti, ko je ili ko su ko­re­o­gra­fi ko­ji nam to ra­de. For­mal­no fi­nan­sij­ska kri­za je pro­šla, ali stan­dard je opao svi­ma, je­di­no tom ma­lom pro­cen­tu je još po­ras­tao. Pro­blem je u to­me što sa­vre­me­ne dr­ža­ve ni­su do­volj­no ja­ke, ni­su su­ve­re­ne i pu­no pu­ta po­klek­nu pred in­te­re­si­ma kor­po­ra­ci­ja, a da ne go­vo­rim o lo­kal­nim eli­ta­ma.
Ž.J.


Ni­smo svi zvi­je­ri

- Ne­ki lo­mo­vi zna­ju pre­o­kre­nu­ti pri­ču, na ra­zi­ni po­je­din­ca, pa i da­lje op­sta­je op­šte­u­vri­je­že­ni kli­še da sva­ko mo­že po­sta­ti zvi­jer u ra­di­kal­nim si­tu­a­ci­ja­ma, ali to ni­je tač­no. To zna­mo iz li­te­ra­tu­re, fil­mo­va, pri­ča, da se svi lju­di ne po­na­ša­ju isto. Po­sto­ji mo­guć­nost iz­bo­ra. Naj­go­re su si­tu­a­ci­je kad si sta­vljen u pri­sil­ni iz­bor. Če­sto se sje­tim fil­ma „So­fi­ji­na od­lu­ka“. To je pri­sil­ni iz­bor, jer je to ap­so­lut­no ne­mo­gu­ći iz­bor, to je ra­di­kal­na si­tu­a­ci­ja i ka­ko god čo­vjek ko­ji mo­ra da na­pra­vi iz­bor ura­dio, u sva­kom slu­ča­ju je gu­bit­nik. To je ne­kul­tur­no, a opet, to je kul­tur­ni kon­strukt. Za­to me za­ni­ma psi­ho­a­na­li­za. Ne ide se na to da se is­pri­ča ne­ka li­je­pa pri­ča. Do­bar psi­ho­a­na­li­ti­čar je fo­ku­si­ran na mo­me­nat kad pri­ča pre­sta­ne, jer ta­mo se ne­što de­si­lo, u tom mra­ku, i ta­mo tre­ba da se tra­ži, u tim cr­nim ru­pa­ma, i to tre­ba da se ar­ti­ku­li­še – ob­ja­šnja­va knji­žev­ni­ca Moj­ca Ku­mer­dej.